1 Упознавање са карактеристикама болничке канализације
Загађивачи садржани у канализацији у болници су сасвим посебни, укључујући лекове, дезинфекциона средства, дијагностичке реагенсе, детерџенте и друге састојке, патогене микроорганизме, јаја паразита и друге паразите и вирусе попут јаја округлих црва. Поред тога, ако болница има просторију за консултације о изотопима, у канализацији ће бити радиоактивне супстанце. У поређењу са другим врстама канализације, она има малу количину загађења, али има јачу снагу загађења. Ако се директно испушта без третмана, то ће проузроковати загађење воде и може проширити велики број болести.
2 Изаберите метод дезинфекције
Постоје четири главна начина дезинфекције канализационих вода у болници: прво, прашак за бељење који има велику дозу, неравномерно мешање и садржи више нечистоћа, а дезинфекцијски ефекат није идеалан, па се у основи више не користи; друго, течни хлор, његова способност дезинфекције је јака, цена је релативно јефтина и широко се користи у водоснабдевању и болничкој дезинфекцији. Међутим, припрема хлора је незгодна, боце са течним хлором лако пропуштају, а постоје и велики сигурносни ризици. Стога многе болнице планирају да елиминишу ову методу; треће, користећи генераторе натријум-хипохлорита, ова опрема има кратак век трајања и високу стопу отказа. Трошак је висок, а способност дезинфекције није јака, па се постепено замењује; четврто, употреба озона, који је јак оксиданс, има бољи ефекат употребе. Међутим, кошта више, захтева велика улагања и тешко га је одржавати. Болница користи релативно мање.
3 Примена хлор-диоксида у болничком третману канализације
3.1 Карактеристике хлор-диоксида
Боја хлор-диоксида је жуто-зелена до црвена, а стање постојања је гас. Његов мирис је иритантнији од хлора. Растворљивост хлор-диоксида у води линеарно је повезана са реципрочном температуром воде, а максимална растворљивост је 2900г / Л. Када је концентрован и под притиском, релативно је нестабилан и не може се складиштити под притиском. У хлор-диоксиду, хлор постоји у позитивном четверовалентном стању. Његов доступан садржај хлора је 2,63 пута већи од гаса хлора, а активност је 2,5 пута већа од активности хлора. Под различитим условима, реакциона формула хлор-диоксида је различита.
У киселим условима, хлор-диоксид јако оксидира, а реакциона формула је:
У условима обраде воде, његова реакциона формула је:
3.2 Дезинфекција хлоровог диоксида
Хлоров диоксид је почео да се користи четрдесетих година прошлог века и користио се за бељење пулпе. Многе компаније у Европи и Сједињеним Државама користе хлор-диоксид за пречишћавање воде за пиће и отпадних вода. моја земља је почела да појачава истраживања о хлоровом диоксиду 1980-их и до сада је постигла изузетна достигнућа.
Тестови су доказали да хлор-диоксид може да убије микроорганизме, попут бактеријских пропагула, гљивица, вируса итд. Може да уништи органске загађиваче у траговима у води, као што су цијанид, водоник-сулфид, органски сулфид итд. Поред тога, може да оксидује металне јоне у смањеном стању у води. Будући да пХ на хлоров диоксид мање утиче, он може убити алге и смањити боју, мирис и замућеност воденог раствора. Његов ефекат је пет пута већи од натријум-хипохлорита. У пречишћавању канализације не ствара органске халогениде и има бољи ефекат на болничко пречишћавање канализације.
Ефекат дезинфекције хлор-диоксида на вирусе је већи од дејства озона и течног хлора. Брзо реагује са канализацијом, а време контакта је половина до четвртина хлора, од једног сата до пола сата. Поред тога, површина контактног базена може се смањити на пола, што у великој мери штеди инвестиционе трошкове.
3.3 Разлика између хлор диоксида и дезинфекције хлором
Према ефикасности уобичајених дезинфицијенса, озон је први, хлор диоксид други, хлор трећи, а хлорамин последњи. Хлорамин је први у стабилности воде, хлор диоксид је други, а хлор је трећи. Озон последњи. Из горњег аранжмана видимо да су бактерицидна способност хлор-диоксида и стабилност у води бољи од хлора. Поред тога, пХ ретко утиче на способност дезинфекције хлор-диоксида, а загађење воде има релативно мали утицај на његов дезинфекциони ефекат.
[ГГ] "Хлор-диоксид не реагује са неким једињењима у води, као што су амонијак, азот, алкохоли, естри, итд.). Супротно томе, хлор реагује са амонијаком у води да би произвео монохлорамин, дихлорамин и трихлорамин, што ће значајно смањити садржај слободног хлора и дезинфекциони ефекат. Хлор-диоксид оксидира органске материје у канализацији углавном реакцијом оксидације. После оксидације, органска материја се може разградити у производе који садрже групе кисеоника без хлорисаних производа. Хлор или хлорисање ће формирати хлорисане деривате хлороформа. Ове хемикалије имају канцерогене ефекте и у природи их је тешко разградити. Хлоров диоксид такође може оксидирати и разградити гризеофулвин и хуминску киселину, а производи разградње неће се појавити у облику хлороформа, што је неупоредиво са традиционалним методама дезинфекције хлорисањем.
3.4 Припрема хлор-диоксида
Хлоров диоксид је активан и нестабилан, што његову примену ограничава одређеним условима. Традиционална метода је припрема на лицу места, а методе припреме на лицу места укључују електролизу дијафрагме и хемијске методе. Општи принцип припреме хлоровог диоксида хемијском методом је употреба гаса хлора или натријум хипохлорита као сировине и хемијска реакција са раствором хлорове киселине у генератору да би се добио раствор хлор диоксида. Такође може да користи натријум хлорит и хлороводоничну киселину за генерисање хлор диоксида. Добија се реакција унутар посуде. У овој фази већ постоје многе домаће компаније које производе хемијске генераторе хлор-диоксида. Главне компоненте хемијског генератора хлоровог диоксида су реакциони систем, апсорпциони систем, систем за снабдевање сировинама и систем управљања. Током рада, реакционе сировине се квантитативним транспортом шаљу у реакциони систем, катализатор се користи за стварање гасовитог хлоровог диоксида, који апсорбујући систем апсорбује, формирајући одређену концентрацију раствора хлоровог диоксида, и коначно ставља у канализацију који се лечи.
Истраживањем је потврђено да додавање посебних стабилизатора може да произведе стабилан хлор диоксид. Садржај хлор диоксида у стабилној течности хлор диоксида је 2% -10%, а садржај хлор диоксида у чврстом производу је 28% -40%. У експериментима и практичној примени, стабилни хлор диоксид постаје активан услед активирања у киселим условима, а нови еколошки молекули кисеоника и хлороводоничне киселине које ослобађа могу двоструко оксидирати микроорганизме. У поређењу са једном методом дезинфекције натријум-хипохлоритом, његова оксидациона способност је јача. Када је однос количине стабилног раствора хлоровог диоксида према хлороводоничној киселини 1, хлор диоксид се може активирати. Активација се спроводи 10-15 минута и разблажи водом, а ефекат активације је најбољи у овом тренутку. Активирани раствор хлор-диоксида треба ставити у тамну посуду са поклопцем, а рок употребе је две недеље. Хлор-диоксид или генератор хлоровог диоксида у стабилном стању не троше електричну енергију током комерцијалне употребе, што је корисно за ефикасну промоцију хлор-диоксида.
3.5 Третман канализационе канализације у болници
У овој фази већина домаћих болница користи примарни третман плус дезинфекцију хлорисањем за третман канализације. Узимајући за пример ауторову болницу, процес поступка лечења је отприлике следећи: фекалне отпадне воде → септичка јама → остале канализације → решетка → регулациона јама.
Ова врста технологије дезинфекције има недостатака. Има високе захтеве за корозију за генератор натријум хипохлорита, велику потрошњу енергије, а припремљени раствор натријум хипохлорита је веома нестабилан. Ако се неправилно складишти, нарочито се лако разграђује. Након завршетка радова на дезинфекцији, садржај заосталог хлора у канализацији може лако премашити стандард. Индикатори осталих загађивача нису задовољавали прописане стандарде.
Ако се хлор-диоксид користи уместо натријум-хипохлорита за пречишћавање болничких канализација, процес лечења и проток су у основи непромењени. Да би се осигурало да квалитет пречишћене воде може да задовољи национални стандард, потребно је извршити првостепени третман седиментације флокулације након резервоара за подешавање, како би се једнообразно третирао квалитет воде, и ставити флокуланте, који могу да апсорбују, таложе и одвоје неке органске материје и суспендоване материје у канализацији. Реакција оксидације горњег хлоровог диоксида може у великој мери уклонити КПК, БПК, вирус и СС у канализацији, достижући национални стандард. Ако се користи метода дезинфекције натријум-хипохлоритом, његова оксидациона способност је релативно слаба, а ефекат уклањања КПК није идеалан.
Процес третмана хлоровог диоксида у канализацији је: болничка свеобухватна канализација → решетка → подешавање квалитета воде → флокулација и таложење → дезинфекција контактним хлоровим диоксидом → испуштање до нивоа
Кроз горе наведени процес, вирус и други микроорганизми у болничком третману канализације се убијају, а испуштање може достићи национални стандард.
3.6 Проблеми и противмере у пречишћавању канализације
Користећи хлор-диоксид за дезинфекцију, нуспроизводи у води су хлорит и нижа концентрација хлората. Међу лако видљивим канцерогенима које је навео Међународни институт за рак, хлорит је међу њима. Прописани стандард садржаја хлорита у води за пиће је 200μг / Л; према токсичним сензорним карактеристикама, хлорит је класификован као опасност нивоа 3. Током третмана канализације, количина произведеног хлорита и хлората повезана је са укупним садржајем органског угљеника у води. Може се видети да дозирање хлор-диоксида мора бити ефикасно контролисано током третмана канализације. Поред тога, у процесу пречишћавања канализације потребан је биохемијски третман пре третмана дезинфекције како би се ефикасно контролисали загађивачи у води, чиме се смањује садржај загађивача.
